ЖИВКА (сама)
ЖИВКА (на телефону): Ало... централа? Молим министарство спољних послова...? Је ли то министарство спољних послова? Да! Молим вас да се позове на телефон г. Нинковић, секретар... Да... Реците, зове га госпођа Живка министарка. (Пауза.) То сте ви господине Нинковићу? (Пауза.) Тако! Дакле, потписано је... Е, па честитам вам унапређење. Видите, дакле, да сам одржала реч. Али морам вам рећи да није ишло баш тако глатко. Бунио се ваш министар, каже: Добили сте класу пре три месеца. Али сам ја навалила и нисам му никако дала мира, па сам чак натерала и свог мужа те га је он окупио. Да, да и он га је окупио (Пауза.). Него, знате шта, друго нешто сам хтела да вас замолим. Овај мој несрећник, онај мали гимназиста Рака, био je данас на игралишту са децом енглеског конзула. Ја сам га нарочито послала, јер знате, он сада припада том друштву... Да! Па замислите, разбио нос сину енглеског конзула и опсовао му оца. (Пауза.) Па да, увиђам и ја сама да је то врло незгодно, али шта ћу, не могу из ове коже. Та како казнити, него ћу га испребијати,али је мени главно да се некако заташка ствар код енглеског конзула, да се он не љути. Па то сам хтела да вас умолим,да одете ви до њега, у име моје, и да му кажете: нека не узме ствар озбиљно, деца кô деца! (Пауза.) Е, па шта друго могу да кажем. Ја мислим, он је паметан човек, неће ваљда дозволити да се две државе заваде због једног носа; а што му је псовао оца, реците да то у нашем језику не значи ништа ружно, то је као када би се енглески казало: ,,добар дан”. И уопште, реците да је то наш народни обичај да псујемо оца једно другом. Па дабоме! 'Ајде, молим вас, па отидите одмах, а дођите затим да ми јавите шта сте урадили. Како?... А... па-па? Па добро, нек вам буде и па-па, само молим вас, свршите ми то. (Оставља слушалицу.)
(...)
ЖИВКА, АНКА
ЖИВКА (долази из собе држећи визит карту у руци, за њом Анка): А он вам ово дао?
АНКА: Да, господин зет. Он чека у предсобљу.
ЖИВКА: Реците господину зету нека ми се вуче испред очију, нећу да га примим.
АНКА: Али господин каже да има званичан разговор.
ЖИВКА: Нисам данас званично расположена, па ето ти! Не могу да га примим.
АНКА: Али, госпођо, ако га не примите, покварићете све.
ЖИВКА: Шта ћу покварити?
АНКА: Господин ми је казао да ће после разговора са вама доћи к мени у собу.
ЖИВКА: Рекô је?
АНКА: Да.
ЖИВКА: Добро, реци му нека уђе, примићу га!
АНКА (излази напоље и пропушта Чеду).
ЧЕДА, ЖИВКА
ЧЕДА (улази врло озбиљно, клања се још с врата): Имам ли част са госпођом министарком?
ЖИВКА (презирући га и не окрећући главу): Да. Изволите сести!
ЧЕДА: Благодарим. Ја вас молим да ме извинете што сам узео слободу узнемиравати вас...
(...) ЖИВКА: Молим, изволите говорити!
ЧЕДА: Видите, госпођо, живот је необично компликована појава. Природа је саздала бића, али није утврдила законе о међусобним односима тих бића, већ је дозволила да се ова самосвојно, под оваквим или онаквим приликама или околностима, стварају и развијају; те стога нису то више пуки случајеви, већ нормалне појаве, сукоби односа, који се тако често јављају у овоме или ономе облику.
ЖИВКА: Мислите ли ви, господине, да држите предавање, или имате што да ми кажете?
ЧЕДА: Извините, госпођо, али је овај увод неопходан пре но што пређем на саму ствар.
ЖИВКА: Дакле, молим вас, пређите одмах на саму ствар. ЧЕДА: Ствар је у овоме, госпођо. Ја имам једнога пријатеља, младога човека и човека од будућности. Он је рад да се жени и мени је ствар поверио, молећи ме да му будем проводаџија. Он је уверен да ћу ја његову ствар искрено заступати и зато ми је поверио.
ЖИВКА: Али шта се мене тиче ваш пријатељ и ваш проводаџилук!
ЧЕДА: Одмах ћу вам то објаснити. Он је дуго и дуго размишљао о женидби и није могао лако да се одлучи. Увек ми је говорио: Ако се већ решим да се женим, узећу само зрелу женску.
ЖИВКА: Па добро нек узме ако хоће и зрелу женску, али што ви мени све то казујете? ЧЕДА: Госпођо, он је лудо заљубљен у вас. ЖИВКА: Шта кажете?... ЧЕДА: Он верује да сте ви зрели. ЖИВКА (скочи): Чедо! ЧЕДА: Он ме је данас са сузама у очима преклињао: „Господине Чедо, ви сте у тој кући познати, идите и запросите госпа-Живкину руку за мене!”
ЖИВКА (једва уздржавајући се од узбуђења): Чедо, умукни, Чедо!
ЧЕДА: Ја сам му лепо рекао: „Али госпођа је удата!” а он вели: „Не смета ништа, данас се могу и удате жене удавати!” Говорио сам му затим: „Али то је поштена жена!”
ЖИВКА (дрекне): Па и јесам! ЧЕДА: И ја сам му то казао, али он каже: „Да је поштена, не би она примала љубавна писма од мене!”
ЖИВКА (њен гнев прелази у бес): Куш! Убио те бог да те убије, псето лајаво! Да ниси више писнуо, или ћу те столицом по глави!
ЧЕДА: А ја њему кажем: „Знам, господине Нинковићу, да сте јој писали љубавно писмо, читао сам га!”
ЖИВКА: Кој' га је читао? ЧЕДА: Па ја!... ЖИВКА (плане): Напоље! ЧЕДА (устаје): Дакле, шта да кажем младожењи?
(...) ЖИВКА: Вала, јеси ли чуо, Чедо, не била ко сам ако ти не одеш на виђење у Ивањицу. ЧЕДА: Врло радо, зашто не! Само пре тога идем господину министру Сими Поповићу да га замолим да остави жену, пошто јој се указала прилика за удају.
ЖИВКА: Макни ми се с очију ако хоћеш да ти се не укаже лепа прилика!
ЧЕДА: Ја вас молим, умирите се, госпођо! Живот је, видите, веома комплицирана појава. Природа је саздала бића, али није утврдила и законе међусобних односа тих бића...
ЖИВКА (у крајњем бесу дохвати са стола књиге, кутије, букете, звонце, јастук са столице и све што јој дође до руку и гађа га вриштећи): Напоље, вуцибатино, напоље!
ЧЕДА (поклони се званично на вратима и оде). ЖИВКА (падне уморна и узбуђена у наслоњачу па кад се мало поврати, скочи и оде левим вратима): Даро, Даро, Даро!
ДАРА, ЖИВКА
ДАРА (дотрчи): Шта је, забога? ЖИВКА: Даро, дете, ево ти се заклињем, убићу га! ДАРА: Кога, забога? ЖИВКА: Онога твога! ДАРА: Али зашто? ЖИВКА: Замисли, усудио се да тера спрдњу са мном. Убићу га, па нека идем на робију и нека се пише и приповеда: отишла је на робију што је убила зета.
ДАРА: Па шта је, забога, урадио? ЖИВКА: Дошао је да ме проси! ДАРА: Како да вас проси? ЖИВКА: Као проводаџија. ДАРА: Боже, мајка, шта вам је, шта говорите? ЖИВКА: То што ти кажем, дошао је као проводаџија, да ме проси. ДАРА: Зар код живог мужа? ЖИВКА: Замисли! ДАРА: Где се може жена код живог мужа просити?
(...) ЖИВКА: Е, неће тај више бити мој зет па да му је круна на глави. Живи били па видели. ДАРА: Опет ви! ЖИВКА: Опет, дабоме, него ваљда да га гледам и даље у кући. Уосталом, још данас ћеш ти сама доћи к мени и молити ме да те спасем те битанге. 'Ајде видећеш! Не била ја која сам ако још данас ти сама не молиш!
https://www.antikvarne-knjige.com/elektronskeknjige/book/gospodja-ministarka-branislav-nusic,
стр. 67‒73